Pazite se, baba saksija uvek vreba! 3/17/2010 8:30:11 AM
Oduvek sam se pitala: da li je moguće u starosti biti super cool baka koja će se isto tako smejati i zabavljati, osetiti radost trenutka?! Nažalost, do sada nisam imala priliku da sretnem super cool baku u sopstvenoj okolini, dakle viđam samo tkzv. baba saksije koje nepomično stoje kraj prozora netremice posmatrajući i analizirajući svaki pokret.
Sve je već jasno u startu, automatska obrada podataka na licu mesta prerađuje sve vizualno i etiketira se osoba koja prolazi. Ali tu nije kraj, gospođa Simić danas nije isfenirala svoju kosu, to je neuobičajeno za nju, pali se sistem za premotavanje starih pohranjenih informacija ne bi li se saznalo da li se taj slučaj dogodio još nekada pre ili je ovo prvi put, ako jeste, onda se mora još dodatno ispitati situacija jer očigledno da se nešto čudno događa sa gospođom Simić, da je ne vara muž slučajno?! Napetost raste…
Nitko normalan ne voli da prvo na koga naleti ujutro kada krene na posao bude baš baba saksija, no takve se nesreće jednostavno čoveku dogode i mi tu ne možemo apsolutno ništa. Tako se i meni dogodilo jedno jutro.
Divan i sunčan prolećni dan osvanuo je nakog dužeg vremenskog perioda, ptičice su zapevale, ustala sam na desnu nogu…ali nije vredelo…baba saksija je tog jutra ustala na levu i čvrsto odlučila nekome da upropasti dan.
Odradivši svoje uobičajene jutarnje rituale sa osmehom na licu uputila sam se prema svom automobilu koji je bio parkiran nedaleko od zgrade u kojoj živim. Obzirom da je kapacitet naselja toliko mali u odnosu na broj ljudi i njihovih automobila bila sam prisiljena parkirati moj mali skromni autić baš na poljani između zgrade i drugog parkinga, ogromna zelena površina čiji su stanovnici uglavnom bili psi lutalice bila je dovoljno velika da se niko ne gura.
Kad ne lezi vraže, približava se neki sivi oblak i to ide pravo prema meni, slutim nevolju…
I dalje razgovaram mobilnim telefonom, palim auto, otvaram prozore, puštam muziku, spuštam ručnu, palim svetla…dakle pravim se da ne vidim, potpuno spremna da krenem u rikverc, u daljini sivi oblak sada već poprima oblike ljudskog bića, još par koraka i evo je, o da to je ona, najpoznatija baba saksija u kraju.
Kraljica kritike otvara usta i sprema se da mi se obrati, sada je u mojoj glavi već slow motion započete akcije koji usporava ceo proces, no to je bio samo prvobitan šok, sve se nakon par trenutaka ponovo vraća u normalu i ona konačno progovara.
Gospođice, gde vi živite? upita ona…i dalje pričam mobilnim telefonom, zastadoh na sekundu pa odgovorih: tu iza ugla, u čemu je problem?
Problem je u tome što onda tamo treba i da se parkiraš (o persiranju ovde nema ni govora). Nema mesta, odgovorih. Pa mene to uopšte ne zanima, dodade saksija. Pa što me onda pitate ako vas ne zanima? uzvratih udarac. Zato što si se parkirala ispred mog stana, ja ovde u parku prostirem veš i molim te da se više nikada ovde ne parkiraš, znaš moglo bi ti se nešto dogoditi sa autom. Zapreti bakica…
Sada je već bilo krajnje vreme da završim svoj telefonski razgovor jer je baba već gurnula glavu kroz prozor i toliko mi se unela u lice da sam morala da reagujem. Gospođo naoružali ste se belim lukom i mislite da ćete živeti 150 godina govoreći ljudima šta treba da rade? Evo predloga, da se Vi i ja nešto dogovorimo. Bakica se okreće na moje VI pa gleda da li se ja to z… sa njom, ona je sama, tu nema nikog više zaboga, zašto sam joj se obratila u množini?…sada već bes obuzima gospođu saksiju i ja vidim da tu više nema mesta bilo kakvoj raspravi. Istog momenta krenuti u rikverc, bila je jedina misao koja mi je bila na umu.
Međutim bilo je kasno za smiriti strasti, okidač je opalio i kreću kletve i uvrede, lagano dajem gas, pokušavajući da se oslobodim glave koja me je napala i neće da me ostavi na miru. Sada znam da je preostalo samo jedno, zatvoriti prozor! Na samu pomisao već počinjem grohotom da se smejem. Izvukla se u poslednjoj sekundi bez ogrebotine ali je to nije sprečilo da šutne moj mali skromni autić koji sam btw sama zaradila, a onda sam izašla iz auta, zalupila vrata, pogledala je ljutito i viknula: Gospođo!!!
Zaćutala je sve sa poluotvorenim ustima (dah uvek na oprezu)…nastavih: pazi lijevo, eno ga desno, aj sad spusti… jesi spustila? jesam..jababadabadab…đe si to pritisn’o? đe si to ba pritisn’o?
Okrenem se , sednem u auto i odem bez problema, saksija je ovoga puta ostala zbunjena, hm…nije tako isplanirala dan…
Eto, na kraju svih krajeva poenta je zbuniti protivnika i smejati se svemu, jer i nevolja (a verujte mi, ova je jedna od ozbiljnijih nevolja u konkurenciji svih nevolja) može biti itekako simpatična, samo ako želite da je vidite tako…
Ne dozvolite da vam išta upropasti dan…jer život je tako divan i kratak!
see you soon…
Jelena Šijan
Relatd Articles
|
 |
“Ti si i dalje tako divna, detinjasta i naivna” – kaže mi jedan moj b... |
| | | |
